Среда, Март 20, 2013

Један надреалистички одговор

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Поводом написа Вјетар

 

Један надреалистички одговор

 

„Господине Директоре,

            „На основу Закона о штампи уврстите у редове Вашег листа следећи одговор на напис: „Вјетар- на маргиналијама надреалистичког алманаха Немогуће“ изашлог у рубрици: Књиге и Писци, у подрубрици: Писма пријатељици, у 184 броју Правде.

            До сада ми смо остали равнодушни, згађени већ толико у овом свестраном блату које нас окружује, пред тоталним неразумевањем, нама сасвим разумљивим, на која је наишла наша акција тек почета публикацијом Немогуће, равнодушни пред свим тим бедним, отужним реакцијама које били предвидели, јер смо их намерно изазвали, да свима хуљама послуже за мерило њихове сопствене духовне мизерије, а које су за нас само још једино покретљиви отпаци овог рушећег и глиставог доба, чије смо суђење, иако безвољно, ипак ми. И овога пута сигурно не бисмо проговорили да се писац горњег написа није усудио да посумња у наш интегрални морал, који смо иставили на право место, који беспрекидно истављамо и који ћемо пре и  после свега иставити, да се та анонимна, хроничарска и хронична загула није дрзнула да просуђује у нашем моралном ставу у име те овештале и нам добро познате „праве“ моралности, то легло компромиса.

            Ми мислимо овде у неколико речи дефинисати наш морални став, који је већ обележен читабим низом поступака која не желимо да понављамо и који се не могу свести никако на једну мртву, апстрактну формулу, јер је једно узаврело, субверсивно струјање на свим плановима живота и жива полуга његовог прекласирања. Али не допуштамо да ма ко, неко или просто напросто нико, који се подмукло крије иза анонимата, брљави и покушава да прља једну акцију која је њему савшено недостижна. Одувек анонимат тих опскурних моралних покојника згодно нам служи за рам у који трпамо све оне одвратне а нама добро познате њушке које ће, читајући ово, најбоље у њему препознати. Још мање пристајемо да дискутујемо са једним „финим“ брбљивцем, који проналази, и кад је морал у питању, „неко лице“, неко наличје медаље и који хотећи на један вештачки начин да гради своје кретенство, нема зато потребе: у себи га најприродније носи. Најзад изјављујемо , једном за свагда, да нећемо никада пристати да се подвргнемо зачмалој књижевној дијалектици, којој немамо да подижемо ново гробље. Нећемо се обраћати члановима Пен-клуба ни члановима Непен-клуба. Остављамо их, излапеле у њиховој поетичности, наслоњене на умокрене плотове естетизма.

            И док се њихове позне сенке врзмају са мучним и духовним конторзијама, по загушеним књижевним двориштима, надреализам задире у основна питања савести и свести, која неизбежно, у овом тренутку,захтевају од њега да продре, „ у овом поремећају свих односа“ , „ у крвави одсев човечности“ и „ у све што је на тој страни нашег вида“.

            Ту, решење ће бити за све, или неће бити ни за ког.“

                                      Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

18. јули 1930. Београд        

    Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

 

                                                                            Милан Дединац

                                                                            Живановић-Ное

                                                                               Душан Матић

                                                                              Ђорђе Јовановић

                                                                                  Коча Поповић

                                                                                Марко Ристић

 

                                                  

 

 

 Преузето из књиге: Коча Поповић,приређивача Гојка Тешића, Просвета, Београд 1985. стр. 31-32

 

 

 

 

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме