Среда, Март 20, 2013

Позиција надреализма

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Позиција надреализма

 

            Цео један свет против целог једног света.

            Свет бесконачне дијалектике и динамичке конкретизације против света мртвачке метафизике и апстрактне и задригле статичности. Свет ослобођења човека и несводљивости духа против света репресије, свођења, моралне и друге кастрације. Свет неодољивог некористољубља против света посесије, конфора и конформизма, кукавне личне среће, осредње себичности, свих компромиса.

            Упркос свега, овај непомирљиви конфликт на плану човека и човека, морално обележава данас личности, без остатка и без опроштаја. Он је више но чињеница, он је одлучујући фактор.

            Овај конфликт није неко апстрактно унутарње противстављање временског и вечног човека, он није дилема или антиномија у области чисто теоријског решавања, које би самим тим већ било свођење и избегавање конкретних и виртуелних сукоба, а чије би решење оставило све на свом месту, тражећи од човека резигнацију и пристајање на такозване вечне границе његове природе. Ми не верујемо у априорно сазнање тих граница; њихово ничим неоправдано установљавање само је један од начина духовне репресије против оних који још не располажу средствима која би им дала да једном за свагда покушају све што је могуће човеку. Нити верујемо у могућност човекове резигнације пред успехом или неуспехом једног преокрета, у његову капитулацију, пре или после. Они који то верују само се заваравају, на рубу овог  рушећег света, или су заиста постали неосетљиви за сву непомирљивост, слепи за сав песимизам човека, човека који хоће по сваку цену да постоји без окрњености, или да не постоји.Ни у једном часу, ми не можемо да рашчинимо нераздељиво јединство вечног и временског човека.

            У овој перспективи, проблем човека и његовог живота у друштву није за нас антитеза човека уопште и друштва уопште- ми не бисмо знали шта говоримо-, већ атитеза извесног човека, човека данашњице и извесног друштва данашњице. Ми откривамо, дакле, тај сукоб у једном конкретном судару, на одређеним тачкама, ми преко тога не можемо да пређемо. Овај проблем има свој корен у области извесних реалних дешевања, где се најпотпуније и најпресудније данас изражава, где се неоспорно решава и где ће бити решен. Његово решавање води неизбежно екстремним солуцијама, то јест преиначењу самих услова који су га изазвали. Ако нам се, међутим, у дубљој преспективи чини да је тај конфликт неисцрпан, само је зато што човек, тај разломак света, несамерљив је и несводљив.

            И ми не сматрамо да се овај кофликт одиграва у једној специјалној, рецимо економској, области, остављајући нетакнутом и непорочном тобожњу трансцендентност и друштвену међупросторност духа и мисли. Ми не верујемо ни у непомичне ни у изоловане системе, нити у независно доловање појединих човекових моћи, иако сматрамо неопходним методолошки детерминизам појединих његових делатности, који једини допушта да се избегну конфузионелност, јер би замењивање и преношење тежишта и тачке ослонца било неморално и неопростиво. У сваком тренутку, на сваком месту, када је у питању истинско преиначење и аутентично деловање човека, ми га видимо ангажованог целог, јер је транформација односа свега према свему једино морално мерило човековог стварног окончавања.

            Тај морални критеријум, који на прво место истичемо и који ћемо истицати стално као најпресуднији, не зависи од некаквог статичког узакоњења добра и зла, већ је условљен процесом дијалектичког постојања, превратничким развојем човековог окончавања. Полазећи од изворних, нагонских, и у основи несводљивих захтева човека, тај морални принцип ношен је, и носи нас неодољиво и са све већом свешћу о целости и нераздељивости комплексне и противуречне стварности, као апсолутности једне граничне идеје слободе, увек обнављане. Нека буде јасно, бар једном, да смо ми одговорни само пред овим револуционарним детерминизмом морала.

            Заједнички смисао различитих видова, израза и перспектива наше делатности, као и јединство наших појединачности, не треба тражити у неком унапред изграђеном, статичком и теоријском систему, ни у некој полазној, вештачкој сагласности која се уопштава и мири. Тај заједнички смисао, ту повезаност, то јединство, налази наша акција једино у свом дијалектичком развоју, којим се оно подвргава револуционарном процесу моралног детерминизма. И стога, опредељујући овом декларацијом моралну позицију надреализма, у овом тренутку и под датим околностима, ми подвлачимо спољну различитост и унутарње јединство свих наших поступака и свих наших манифестација, који се можда, посматрани понаособ и статички, не показују увек у својој пуној доследности. Надреализам представља једну дејствујућу, активну конфронтацију, једну парајућу координацију извесних прекретничких доктрина и метода, и извесних појединачних негација и захтева једног потпуног и бесповратног изражавања. Та координација није помирљиво сабирање карактеристика или тражење једне утапкане једначине за свакога и ни за ког, већ једно драматично суочавање и, у том дијалектичком прожимању супротности, у том повлачењу свих последица, једно безобзирно, једно коначно исцрпљивање и прегоревање свега што се не ужљебљује у неумољиви механизам конкретног и универзалног постојања.

            Приковани за немилосрдне полуге тог механизма. Ми сами можда, или сви људи сами, те полуге. Захваћени том смртоносном и непобитном моралном машинеријом постојања. Њен у сваком тренутку све свеснији динамички моменат. И до дна свог меса обавезни да неисцрпно одговарамо њеним загонетним и фаталним захтевима. Који не праштају.

            И, сурвани у челичну чељуст дијалектике, сви случајни облици нашег изражавања и наше обузетости на свим плановима- од несмирених дамара револта до продирања та тајанствено зрачећој слепој тачки менталне мрежњаче где ће се најзад, суновраћен у ванвременост, збрисати, и где се већ ниште, све контрадикције- само су у уобличењу нужности тог одговарања.

            Шкргут зуба, гађење, и дугачка бела рукавица. Гнушати се, одрицати- једно трагично обмануто људство, зауларено деградирано и проституисаном мишљу и анђеоском хипокризијом формула- наочњака ( „ моје царство није од овова света“, та једна само довољна да жигоше подлост оних који су продали дух), вуче једне карневалске и мртвачке таљиге, око којих скакућу ливрејисане марионете и интелектуалне пудлице, уз јатачку музику којом хоће да нас заглуше и да нас растроје, да не бисмо опазили да је та лажно тријумфална и накинђурена поворка заиста само погреб једног балсамовог лешног доба, кроз ледину и пуку празнину људских живота- и гледати у очи пуном остварењу и опстојању чуда. Позивати се на Маркиза де Сада, на Хегела, на Лотреамона, а не заборавити Вапу, Вајферта, Велмара Јанковића. Бити обузет без одмора логиком слободе, френезије, бесконачности, а памтити „пушење строго забрањено“, „опасно је ван се нагнути“, „вози десно“, „беспосленима забрањен улазак“. Спроводити хотомичан скандал, изазивати, деморалисати, и захтевати озбиљност и строгу, основну часност сваке речи и сваког поступка. Излемати Р. Драинца, и бдити у језгру сна, бити у стварности сна. Одбацивати сву ту гадну и лепу књижевност, и писати песме. Не моћи се отети јединој тами Тоталног Проблема, и хумор, тај хумор искован на наковњу песимизма. Живети неотклоњиво очајање, и опору наду социјалног определења. Све то. Све то, и све остало.

            Време је да себи човек даје право а не да га тражи. На путу конкретизације човека, те идејне интеграције наше тоталне упорности, нама је јасно да пред свим оним што је на том путу отпор или сметња, наш револт моње једино да узме карактер делујуће, непрестане, рушилачке акције. Ма колико тај гранични циљ, који се обелодањује тек у самом кретању ка њему, и у том кретању обнавља, ма колико он био апсолутан и недостижан, и тим више, наше продирање морало је узимати све јаснији и све јачи, све прецизнији изглед напада на све оно чиме је човек упорно одстрањиван од своје најдубље, од те своје опасне, праве моралне садржине. И све то најзад ставља нас пред неизбежност општег преокрета света, на коме се данас једино осећамо позвани да сарађујемо. И, на том путу тотализације човековог окончавања или његове пердиције, ми смо спремни да примимо стварне и једине налоге диктоване датим и реалним условима тога преокрета, који искључују сваку произвољност, моралну лабилност и интелектуално баратање.

            Полазећи од коренитијих захтева појединаца, тог дивљег и неумољивог дасања човекове слободе и нагона, тог стварног извора сваког револта, ми знамо ипак да је свако апстрактно, то јест појединачно, решење данас немогуће. Јер ми сматрамо да истински револт не остаје никад на плану тренутног свог израза, где се неизбежно претвара у безопасан аутоматизам, који не погађа никог и ништа. Подвргавајући се дијалектици која му је својствена, он мора, продубљујући своју природу, да тражи свој корен, и свој реални и гранични израз, који је не само негација целог једног света односа, већ и деструкција услова који га стварно проузрокују и који не морају да буду увек видљиви у непосредним поводима. То продубљивање наводи га да координира са једном широм, ефикаснијом негацијом, и да се прикључи, на плану материјалне дијалектике, спровођењу једног ничим више незадржаног система преиначења самих реалних услова живљења. И ми, верујемо да „до сада су филозофи тумачили свет на различите начине; а у питању је сада да се свет промени“.

            Свесни човековог положаја у свету, свесни свих испреплетаних односа који се из тога рађају, свесни и оних пресуђујућих детерминаната које условљавају ту свест, уверени да само једна тачка гледишта постоји, екстремна и дијалектичка, и само једна морална делатност, она која се подвргава детерминизму постојања, решени да свако питање исцрпимо до краја и сваку акцију до њених крајњих последица, ми знамо да је револт израз и свест, узрок и последица тог конфликта у коме фатално учествујемо, ми дакле знамо да немамо да бирамо и да нас ништа не би оправдало ако из свега тога не извучемо све конкретне и крајње последице.

           

У Београду, 23. децембра 1930.

                                       

               Александар Вучо, Оскар Давичо, Милан Дединац, Ване Живадиновић- Бор,   Живадиновић-Ное, Ђорђе Јовановић,Ђорђе Костић, Душан Матић, Коча Поповић, Петар Поповић, Марко Ристић.                                                                  

 

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Преузето из књиге: Коча Поповић,приређивача Гојка Тешића, Просвета, Београд 1985. стр. 35-40

 

                                           

 

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме